*Wicked*

Ne mogu i ne želim da budem ono što ti od mene zahtevaš. Jednom si rekao: ,,Ti nisi osoba koja će da smiri moju nervozu, osoba koja će u meni umiriti ono što ja ne mogu!’’ Koliko god želela ja ti pomoći ne mogu, jer ja ne mogu da te nateram da to promeniš koliko god da pokušavam.  Bilo je teško i biće teško, ali znam da ja ne mogu da ti pomognem sve dok ne budeš sam želeo da pomogneš sebi! Ipak se snaga čoveka ogleda u tome koliko je u stanju da pomogne sam sebi, a ja ne mogu da rešavam tvoje probleme, jer to nije moja uloga, jer jedino sam sebi možeš pomoći. 

I kako pesma kaže:

,,Kad srce radi bim bam bam bam bam

 Sve drugo je manje važno

Ne želim pjevati

Ne želim plesati......

I samo želim da si samnom ti

Svaki dan i svaki tren.....''

Ljubav je jako lepa i jako slepa

Sve je počelo tako davno... Tada sam jos bila prava klinka koja nije znala toliko toga o svetu odraslih, u koji, ni danas ne mogu biti sigurna da sam ušla. Jedan dečko slobodnih shvatanja na veoma čudan način ušetao je u moj život. I ni sama ne znam šta to ti Beogradski ,,mangupi'' imaju u sebi što nas, mlade i naivne natera da u njima vidimo nešto što oni sami nisu i nikada neće biti - odrasli ljudi.

I znam da to zvuči tako tipično. Mlada i naivna, zaljubi se u mangupa i na kraju je povređena. I jeste tipično, priča koja se skoro svakoj od nas bar jednom desila. Ali... Iako znam sve to zašto onda sve to i dalje boli.

Dakle naša ,,ljubav'', ako se to ikada moglo i nazvati tako ozbiljnom rečju, je počela jako davno. Ili to i nije bilo tako davno, nego sam ja od tada mnogo sazrela pa mi se čini kao da je prošla včnost. Ne znam kako, i ne znam zašto, ali taj mangup ostao je pored mene dugo.

Odrasli smo u različitim svetovima. Moje je detinjstvo bilo kao iz bajke. Uvek puno veselja i ljubavi, a njegovo, onakvo kakvo detinjstvo u Beogradu može biti. Ne želim da ovim uvredim ikoga, ali onaj ko je svoje detinjstvo proživeo daleko  od Beograda, razumeće. Samim tim su naši pogledi na svet, ljude, ljubav, život, bili potpuno drugačiji. Ja sam tražila više, i uvek želela nešto što će me ispuniti na mnogo više nivoa, a ne samo kratkotrajno pružiti zadovoljstvo. Zato mi nikada nije bilo jasno šta je bilo to što ga je zadržalo pored mene, jer ja nisam želela da se zadrži. A sada? Sada kada je prošlo toliko vremena, kada smo prošli kroz toliko toga... on je otišao. I kao svaki mangup rekao je da se nikada neće vratiti. A što se mene tiče i ne mora da se vraća jer takvi mangupi nikad ne odrastu, a ja od života želim više. I koliko god da boli, i koliko god da je teško, teže je živeti sa takvim čovekom.

Emocije su nešto što se javlja odjednom i neočekivano. One su tu svako jutro kad se probudimo, krećemo na fax ili posao, vraćamo se kući i ležemo u krevet. Život bez emocija ne postoji.

Od trenutka kada smo došli na ovaj svet mi stalno nešto osećamo, samo vremenom prag naše tolerancije i način reagovanja na emocije koje se pojavljuju postaje drugačiji. Emocionalna inteligencija... Hm! Ja sam emocionalno neinteligentna osoba , bar tako test kaže. A ne samo da test tako kaže nego i ja tako mislim. A šta je to što čini jednu emocionalno inteligentnu osobu? E to je pravo pitanje. Kada je trebalo da uradim test mislila sam da će pitanja biti mnogo teža, ali nisu i on se sastoji od nekolicine veoma jednostavnih pitanja. Od prilike način reagovanja u nekim veoma prostim životnim situacijama. Ali trik je u tome što mora da se radi veoma iskreno jer, svi mi znamo kako valja odreagovati u nekoj situaciji, a kako u stvari odreagujemo. Ukoliko odgovorimo onako kako znamo da bi trebalo odreagovati onda test nismo dobro uradili. Iako sam na moj zahtev, odradila test i saznala da sam emocionalno neinteligentna, ne mogu da lažem i kažem da je to uticalo na moje emocionalno reagovanje. I dalje plačem u nekim glupim situacijama, i nerviram se oko sitnica  

A dok sam radila test pomislila sam:,,Kako je lako biti emocionalno zreo!''. Sve je to izgledalo tako jednostavno i očigledno. Zašto onda kad svi to znamo ipak u određenim situacijama ne uspevamo da obuzdamo svoje emocije i odreagujemo kao zrele osobe. Zašto onda nastaje toliko svađa? Zašto onda postoji psihologija? Psiholozi su tu da nas nauče kako treba reagovati, da nam pomognu da rešimo problem, a nisu li isti ti psiholozi koji nama pomažu u nekim situacijam, ljudi isto kao što smo i mi? Još uvek nisam čula za ,,savršenog'' čoveka koji uvek zna šta radi i kako da se postavi, ili je to možda mit izmišljen tokom godina? Ideal kojem bi svi trebalo da težimo, da bi pokazali da možemo bolje od drugih, da možemo da pobedimo sami sebe?

Svi ljudi po nekada učine nešto zbog čega se kasnije kaju, ali vremenom se na tim greškama uče i valjda nizom godina više ne dozvoljavaju da prave greške kakve su pravili u mladosti. Možda je baš zato i izmišljena ona izreka ,,Mladost, ludost!''. Ko zna? Da li je normalno osećati bol kad shvatiš da si učinio nešto zbog čega će možda neko drugi patiti? Kada pokušaš da se staviš na mesto te osobe i shvatiš da, da je tebi neko učinio tako nešto ti bi se osećao loše. I kada i shvatiš tako nešto, šta onda učiniti? Praviti se kao da se to nije ni desilo, pobeći od istine ili... Progutati, nastaviti dalje, zaboraviti prošlost...

Šta je to što čini čoveka jakim? Da li su jaki oni koji mogu da shvate šta su učinili i nastave dalje sa jednim velikim obećanjem da se to više dogoditi neće ili su jaki oni koje to ni ne pogodi? I šta učiniti da popraviš stvari?

Preljuba...Uvek sam govorila:,,Meni se to desiti neće, jer nikada neću dozvoliti da toliko izgubim kontrolu nad sobom i svojim osećanjima'', a nikada se zapitala nisam šta ako ja i ne budem znala da je to preljuba. I baš to mi se i desilo. I bila sam u pravu, osećaj je grozan, i ne zato što se kajem zbog bilo čega što sam uradila, jer da sam znala istinu nikada ne bih uradila ništa, nego zato što ne želim da zbog mene neko pati, jer ne želim da tako jednog dana ja zbog nekoga patim.

Da li me ovo čini sebičnom? Ne želim drugome loše, ne zato što će toj osobi biti loše, nego zato što ne želim da se ja osećam loše? I da li su onda svi ljudi sebični jer i drugi razmišljaju ovako? Valjda je sve ovo samo deo sazrevanja i deo života, a odgovore ću naći kada porastem još malo