*Wicked*

    Опет сам тужна... Ваљда једино тад могу да пишем. Остали дани су исувише светли.

    Седим и гледам у под, широм отворених очију. Сузе се полако скупљају од чега ми вид постаје благо замагљен. Никад нисам гледала кроз сузе. И зашто уопште плачем? Јер се осећам повређено?! Не, није то, повређени су они који не знају шта их очекује, а ја знам. Сваког дана се пробудим и помислим: "Шта ће данас бити?". Бити оптимиста у мом случају значи наставити мучење, јер ми тај оптимизам даје снагу да наставим и да верујем да ће данас бити боље, али никад није. Никад не престаје, никад се не зауставља. И баш као што река тече и носи шљунак са собом, и мене ова река вуче по свом мрачном и прљавом дну. И све оно што нас уче није тачно. Не функционишу никакве "Ја поруке", не вреди враћати ударце... Кажу: "Игнориши"! И шта онда? Игноришем и гледам како се руши, губим вољу да подметнем руку и спречим даље осипање, а оно све више пуца и круни се. Отпадају сви они лепи дани и полако падају у заборав, а све оно ружно остаје. Расте и јача сваким даном.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА ЗАТВОРИМ ОЧИ И ОДЕМ!

П. С. Да, ово је намењено теби О! 

Још једно досадно предавање. Не волим што професорка, која може да ми буде баба, и која не зна да укључи компјутер предаје о медијима. Ко зна, можда нешто и научим.

Не баш толико занимљиво предвање колико би могло бити. Тема је веома занимљива: "Како медији утичу на наше виђење света". Презентација је лоше урађена и већ губим интересовање, али одслушаћу до краја. Све те слике већ знам, као и информације. "Шта мислите које од ових слика су праве а које су компјутерски модификоване"? Очекивала сам више. Могла је на интернету да нађе много боље слике, али добро, трудила се.

Затим је уследило питање: "Где би сте пре купили воће?". Показала је два папира. На једном је писало sveze voce, а на другом свеже воће. Рекла сам на овом на којем пише свеже воће. "Зашто"? Испрва нисам ни размишљала зашто сам тако изабрала, а онда сам помислила па зато што је написано ћирилицом, и тако сам и одговорила.

"ВИ СТЕ НАЦИОНАЛИСТА!", викнула је професорка. Нисам стигла ни да објасним зашто. Да ли су Руси националисти зато што страна имена разноразних кафића, банака, институција... пишу ћирилицом, или једноставно знају да сачувају своју културу? Да ли ме то што подржавам писање ћирилицом чини националистом, или ја негде грешим пошто не мислим тако?

Зар није писмо део културе сваког народа или је ово период потпуне акултурације и глобализма?

 (Dalje)

Јагоде, трешње, кактуси на балкону и непријатани мириси у аутобусу. То су четири ствари које окарактеришу почетак сваког лета.

Јуче је поред мене прошао камион. Осетила сам море... Није ваљда да ме опет хвата носталгија, како је могуће да у Београду осетим море? Превозио је песак из Саве са ког је још увек капала вода. Можда сам заборавила прави мирис мора.  

Почели су испити. Опет сам тужна, или само тражим изговор да не учим.

Razočaranje...

To je jedna od meni najružnijih reči. Ne znam da li je problem u meni jer ja očekujem previše od ljudi ili je problem u drugima, samo znam da je to osećanje bespomoćnosti. Uvek se trudim da se stavim na mesto onog drugoga, i kada razumem kroz šta ti ljudi prolaze, onda se ponašam u skladu sa osećanjima koja se u meni jave. Ali nikada neću razumeti ljude koji ne mogu, ili ne žele sebe da stave na tuđe mesto, i koji potpuno zanemaruju sve što se drugima događa, jer se to ne događa njima samima.

Da li ja stvarno isuviše tražim kada kažem: ,,Sada mi je potrebno da budeš uz mene, da me saslušaš i da me podržiš.''? Život nas češto šokira nekim ružnim stvarima, i tada ne možemo da se snađemo. Da li je isuviše u takvim situacijama tražiti malo saosećanja od osoba koje ti najviše znače? Od osoba čije te je prisustvo nekad činilo srećnijom osobom.

I da li je razumljivo što se naljutiš kada ti te osobe okrenu leđa kad su ti najpotrebnije?

Bio mi je potreban zagrljaj i nekoliko lepih reči, ali sam ipak ja ispala kriva jer sam previše očekivala. I sada sam u još gorem stanju, jer mi nije bilo potrebno da se povrh svega, zbog nečije bezosećajnosti, nađem u situaciji u kojoj preispitujem sebe, i osećanja koja gajim prema određenim osobama. 

Moja buduća profesija je da razumem ljudska osećanja i da rešavam tuđe probleme tako što ću moći da se stavim na tuđe mesto, i na žalost ja ne mogu da nađem nikakvo opravdanje za ovakvo ponašanje,jer ne mogu da shvatim da je bilo toliko teško staviti se na moje mesto... 

Danas ja kažem:

1. UA! svim Lilly i DM drogerijama u gradu Beogradu! 

Jer se svaki put kad uđem u neku osećam kao da sam kriminalac. Prodavačice me prate sa jednog kraja prodavnice na drugi, od jedne gondole do druge. Stoje minad glavom kada pokušavam da izaberem šampon za kosu. Zagledaju koji ću sapun da uzmem. Pažljivo slušaju šta razgovaram sa drugaricama o nekom proizvodu! Čuvar se drao na mene jer sam ušla na pogrešnu stranu, drugi me je zamolio da napustim prodavnicu jer sam izvadila olovku (kao da sam izvadila najstrašnije oružje) da zapišem ime proizvoda.

Ponašajte se malo ljubaznije prema mušterijama. Kažite dobar dan, do viđenja, izvolite, hvala... naučite da je mušterija uvek u pravu i kad nije, i da budete ljubazni u svakom trenutku. Ako je potrebna pomoć pomozite a ne da ignorišete. 

2. UA! svim C-marketima i Maxi-ima u gradu Beogradu!

Kase postoje da bi se koristile, a ne da bi ljudi cekali u redu na jednoj kasi po pola sata. Rukavice postoje da bi se stavljale kad se dira meso ili hleb! Papirici sa cenama postoje da bi stajali na gondoli ispod proiyvoda na koji se odnose. Kada neka namirnica nestane onda se ponovo poruči ili se prazno mesto na kom je ona stajala popuni drugom namirnicom. Kada prodavačica pogreši u vraćanju kusura, treba da se izvini, a ne da pravi problem što mora da proverava račun. I dve najbolje stvari od svih koje su se lično meni dogodile:

a) kasirka je tu da radi na kasi, bez obzira na to kako su kupci odredili da plate (gotovinom ili karticom) ona ne sme da se žali, jer je njen posao da čeka, ako treba i pola sata dok joj banka ne pošalje račun od kartice, a pogotovo nije njen posao da drugim ljidima govori da  pripreme gotovinu jer se njoj jako ide na pauzu i ona ne može da čeka kartice.

b) prodavačice nemaju prava da vam zagledaju u lične torbe (ne u cegere) niti da od vas zahtevaju da torbu sa ličnim stvarima, kao što su mobilni ili novčanik, ili dokumenta kačite na mesto koje je određeno da na njemu ljudi okače svoje cegere za kupovinu, jer kao što je i sama rekla, prodavnica ne odgovara za nestanak vaših ličnih stvari. Pa stoga, nemaju prava ni da se ljute kada u prodavnicu uđete sa ličnom torbom.

3. UA! svim apotekarkama!

Koje kada kupujete neku glupu stvar, kao što je npr. sprej Marisol, moraju da znaju za šta će vam to! To nije njihova stvar. Ili onima koje kada na recept uzimate lekove moraju da pitaju od čega ste bolesni, ili koji su vaši simptomi.

4. UA! Svim prodavačicama u raznoraznim buticima!

Koje i kad ih ne pitate moraju da dobacuju komentare tipa: ,,Savršeno ti stoji!'' ili ,,Kao da je šiveno baš za tebe'', a pri tom se ispred vas nalazi ogledalo i vi možete da vidite kako vam ta stvar odvratno stoji. I svim onima koje vas potpuno ignorišu kada im tražite da donesu vaš broj odeće ili obuće i pri tom prevrću očima. I svim onima koje dok vi čekate telefoniraju. 

Da li ste i vi imali slična iskustva????

Mrzim kad mi ovako počne dan. Mrzim i kad mi ovako započne nedelja. 

Šta učiniti kada se nađete u sukobu interesa? Dozvoliti da ne bude po vašem, iako znate da to za vas neće biti dobro, ili biti tvrdoglav do kraja i isterati na svoje? Šta se u današnje vreme desilo sa kompromisima? Gde god da se okrenem ljudi se bune radi ovoga ili onoga, i svi čekaju, a kad im se i to smuči oni preduzimaju radikalne mere. I šta onda? Onda žele samo svoje, i samo ono što je za njih dobro. Šta je bilo sa tolerancijom, i uzajamnim poštovanjem? Sa poštovanjem tuđe volje? Danas to ne postoji, bar ne kod nas.

Nepoštovanje i ignorisanje tuđih prava je došlo do te mere da u trenutku kada je ulaz moje zgrade trebao da bude okrečen u novu boju, osoba koja je sa zadovoljstvom celokupnu organizaciju preuzela na sebe, nije htela da ispoštuje naše predloge oko toga kakve boje ulaz treba da bude.Danas nam je ulaz osvanuo u boji pomorandže, okrečen masnom bojom.  Pokušali smo da se bunimo pre nego što su radovi uopšte počeli. Nije bilo svrhe, jer dogovor ne postoji. Postoji samo želja pojednica. I onaj ko je jači pobediće. Uspeće da izgura svoju volju uprkos pokušajima drugih da ga spreče u tome. 

Nije prvi put da sam se osećala kao da se ništa ne pitam, kao da je moj glas isuviše tih da bi ga drugi čuli. Ovo je bio samo jedan banalan primer.Primer koji dokazuje kakvo je stanje ovde. A možda je to ipak bila samo još jedna dosadna svađa...

Glupo pitanje: "Da li ste se nekad osećali loše?"

Da li neko želi da odgovori: "ne"?

Tako sam i mislila

Naša poznata pesnikinja je rekla:

"... Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da."

Da li je ovo stvarno istinia? Da li smo mi - ljudska vrsta osuđeni na to da nam, sve što još uvek nije naše ili sve što možemo da vidimo kroz maglu, ne znajući pravu stvarnost toga, pričinjava veće zadovoljstvo nego ono što možemo, nego ono što imamo?

Zašto uvek žudimo za onim do čega je teško doći, a ne za onim što nam se daje? Juče sam se osećala loše. Loše zbog drugih ljudi, koji meni nikad nisu uradili ništa osim što su bili dobri prema meni. Bilo mi ih je žao, jer ne znam šta sam ja njima učinila da oni tako pate zbog mene. Da li je pogrešno biti opušten i svoj u prisustvu nekoga kome se sviđaš, kad si svestan da će baš ta tvoja opuštenost još više da privuče tu osobu. 

Dok sam bila mlađa često sam osuđivala mamine ledene kraljice čijih pogleda mnogi ljudi nisu vredni, a sada shvatam da je bolje biti takav. Kad su se one osećale loše zato što su nekome slomile srce? Nikad... možda, da sam ja bila takva prema nekima oni ne bi prošli kroz ono što su prošli zbog mene. Ja sam se uvek trudila da ostanem onakva kakva sam, bez obzira na to da li me ta osoba interesuje ili ne, a sad mi je jasno da sam grešila, jer je svaki moj osmeh davao lažnu nadu i budio požudu. 

A šta je sa onima koji su uspeli da mi priđu toliko da su me zainteresovali, na neko vreme. Pustiti nekoga u svoj život nije mala stvar. I dobro sam se uverila da reči: "Nemoj da se vezuješ za mene, jer ja za tebe neću." ne znače ništa. Svaki put su mi se obile o glavu. Svaki put su se vezali, a ja sam samo želela da odem. Kako nekome staviti do znanja da ti ne želiš ništa ozbiljno?

Dakle, pouka koju sam ja izvukla je - dobro je po nekad biti ledena kraljica, ignorisati, ne obraćati pažnju i ne dozvoljavati ljudima da vam priđu, a pogotovo ne da vas upoznaju. Pre ili kasnije oni će shvatiti da je to bilo za njihovo dobro.

Sedim u parku. Lep je dan. bash onakav kakav se poželeti može. Nije ni vruće, ali nije ni hladno. Kiša će uskoro da padne. Sve je zeleno i ja uživam dok gledam krošnje drveća i tu predivnu zelenu boju.

Primetila sam je još kada je sedela na klupi preko puta mane, a ona sada gleda pravo u mene i ide ka meni. Šta li hoće? Verovatno prosi.

Prišla je i sela. Nema tu manira, niti lepog i učtivog pitanja da li je možda klupa na kojoj ja sedim zauzeta. Ona je jednostavno sela. Počela je da priča. Jednostavno je sela i počela da mi priča neke stvari. U početku mi nije bilo jasno šta želi i imam utisak da je još samo jedna u nizu osoba koje je teško vreme pokosilo. Ali tada njena priča poprima oblik, i ona se unosi sve više.

A... Počinjem da shvatam polako. Pa ona je jedna od onih žena koje ti samo priđu i navodno ti pričaju tvoju sudbinu. Ali čemu to kad ja ne verujem u takve babske priče. Zar ja izgledam kao neko ko veruje u takve stvari. Po malo sam i uvređena, a njena priča mi izgleda smešna! Pomišljam kako ona ništa ne zna i trudi se da mi kaže nešto što bi svakome odgovaralo da čuje. A onda je rekla nešto, sa moje tačke gledišta, veoma glupo. I ja sam počela da se smejem. Znam, da je to bilo izuzetno nepristojno, ali bilo je jače od mene. Jednostavno joj nisam verovala. Ustala je i otišla. Rekla sam joj doviđenja.

 Prošlo je par dana. Ja sam i zaboravila na tu priču. Ta žena mi je bila izbrisana iz pamćenja. I onda... Dogodilo se. Hm... Da li sam ja na nesvesnom nivou izazvala da se tako nešto ipak dogodi, ili ona stvarno ume da predvidi? Ne znam ali zelim da verujem da ipak ona nije bila u pravu, nego da je moja podsvest, igrajući se sa mnom i mojim osećanjima odradila veći deo posla.

,,Pogled u daljinu! Zadrži dah! SKOČI!!!!"

Padam! Sklapam oči jer me je strah da ih otvorim. Gde je zemlja i kad ću ponovo biti na njoj?

Toliko uspona i padova. Raznih pokušaja. Svađa, razgovora, odluka, ružnih reči. lepih reči... Toliko situacija, mesta, ljudi... Uspomene! To su sve trenuci u prošlosti koja ni ne postoji. Ironično je to što je čovek uvek bio izgubljen. Toliko izgubljen da je morao da izmisli vreme, da se seća prošlosti, da zamišlja budućnost. Potreba za kontrolom. Kontrolom onoga što je prošlo i onoga što će tek doći. Zašto jednostavno nisu mogli da prihvate takav pogled na svet u kome bi svako živeo samo TAJ dan? Baš TAJ bi svaki dan bi bio poseban, i samo tog dana bi znao ko je i ne bi razmišljao ni o budućnosti ni o prošlosti.

I šta se to desilo u prošlosti što je nateralo čoveka da počne da broji? Da označava dane, sate, minute, sekunde! Čemu sve to?

Danas je TAJ dan! I ja živim danas, ne juče i ne sutra, I srećna sam što sam tu danas jer mnogi  nisu ni juče bili tu, a mnogi sutra više neće biti sa mnom.

Zaustaviću kazaljke na svakom satu da ne bih znala koliko je sati... a ko zna možda za koji dan zaboravim i koji je dan, koji mesec, koja godina... 

Svako se bar jednom u životu nađe u situaciji kada mora da bira, vaga, razmišlja i donosi odluke. Kada treba da se odrekne nečega da bi dobio nešto drugo. Tada svi dobro mere, crtaju, kroje i na kraju, PRESEKU!

Često se dešava da presečemo na pogrešnom mestu, jer smo prevideli neke stvari.  Mislili smo da će ovaj put baš ispasti kako treba... ili nismo znali da će ono ostavljeno, bačeno sa strane, parče materijala, za koje smo mislili da nam više neće trebati, jednog dana samo nestati. Zagubiće se među svim onim ostalim komadićima, krpicama prošlosti, koje isto tako obezvređene i bačene, zaturene, čekaju da ih se bar neko, nekada seti. A onda jednog dana rešili ste da napravite neku novu košulju! ,, Danas sam shvatila da želim da imam košulju sa jednim cvetnim detaljem! Sećam se... Jednom sam imala neko cvetno platno, sa jedne strane prošarano plavim cvetovima, a sa druge zelenim! Tada sam više volela plavu boju od zelene i odlučila sam da koristim te plave cvetove. Valjda je onaj deo sa zelenim cvetovima još uvek tu negde! Znam da ga nisam sasvim odbacila. Znala sam da će mi možda jednom trebati, kao sada kada želim zelene cvetove. još odavno sam shvatila da mi plava boja baš i ne stoji, ali gde je sad to zeleno cveće?!?! Zašto ga nema ovde???"

I tako... pretražili ste sve ćoškove sobe, sva nekada davno odbačena platna, i baš tog platna nema! A vi... Vi se ne sećate da je nešto bilo toliko loše... da je postojao razlog... da... da ste nekoga toliko povredili svojom odlukom. Ali čime? Time što ste rekli istinu, što ste želeli najbolje za sebe, ali i za druge? 

,,Ljudi greše!!!" Uporno vam govore. Ali, zar i ja grešim? Zar je to bila greška? 

DA LI JE OVO GREŠKA?

,,Ja sam dobro, a kako si ti?"

,,Žmurim!"

Žmurim svaki put kada pomislim na tebe i nas!  Zatvorim oči, udahnem duboko i krenem napred. I korak po korak, sve sam dalje i dalje. 

Sve je drugačije. Ja sam drugačija. Jedan deo mene ostao je tamo. Tamo daleko. To je onaj detinjasti deo mene. 

Nastavila sam dalje. Srećna sam, na svoj način. Uživam, na svoj način. Lepo mi je. Ali sam svesna da to neće dugo trajati jer i dalje želim tebe, i zato žmurim. I držaću oči zatvorene sve dok više ne budem mogla da izdržim. A ti? 

Stajala je na samoj ivici i posmatrala daleko plavetnilo ispred sebe. Talasi su udarali u stene koje su  se prostirale oko nje. Dešavalo se da po koja kapljica odleti i padn joj na obraze, ali to joj nije smetalo.  To je bio znak da još uvek može da oseća. Vetar joj je uporno mrsio kosu koja joj je padala po licu. Miris. To je onaj miris koga se uvek seti, a osećaj koji taj miris budi vraća je daleko. Tako daleko da joj je teško kada treba da se vrati.

Na nebu nema ni sunca ni oblaka. Dan je, ali sunce ne čini taj dan. I noći tu ne postoje. Dok god bude osetila kapljice na licu, znaće. Znaće da je i dalje živa. Znaće da će uvek biti dan kada poželi da dođe na to mesto, a onoga trenutka kada više i taj dodir hladnih kapljica morske vode nestane... pašće mrak. I više nikada neće doći dan, i više nikada neće moći da vidi talase i oseti miris. A vreme? Ne! Tu nema vremena, tu nema nikoga. Sama je i uvek će biti.

,,Zažmuri! Uhvati me za ruku i pođi sa mnom. Daleko, tamo gde nije hladno i gde nema mene. Vodim te tamo gde nećeš biti sama. Tamo gde uvek ima puno ljudi, smeha i ljubavi. Tamo gde ima svega. Videćeš najveće bogatstvo, videćeš najveću sreću, i nikada nećeš poželeti da se vratiš. Imaćeš sve što si ikada mogla da poželiš i imaćeš svakoga koga si htela da imaš. Nikada ti ništa neće faliti osim jedne male stvari - mene. Ja neću biti tu, ali tinemoj da se brineš. Neću biti ni daleko. Posmatraću te tiho, pratiću te lagano, ali me više nikada nećeš imati. u početku ću ti faliti mnogo, plakaćeš, i biće ti teško, a onda... shvatićeš koliko je ovaj svet veliki a ja sam mali skoro nevidljiv, i zaboravićeš da sam ikada i postojao. Neko drugi će da ti bere cveće u parku i neko drugi će da te slika dok praviš grimase. Videćeš to će sve brzo proći.

Stigli smo i nemoj da otvaraš oči dok ti ne kažem!''

Osetila sam kako mu ruka klizi iz moje, bojala sam se i nisam smela ništa da kažem. Više nije bilo onog osećaja toplote kao kada neko stoji pored vas. Prošaputao je ,,Otvori oči'' i više ga nije bilo! Nestao je... Stajala sam. Dugo sam samo stajala i posmatrala sve te vesele ljude koji su prolazili. A kad sam napokon napravila jedan korak napred više nisam mogla da se vratim. Nisam znala gde sam, nisam znala sa kim sam. Videla sam ljude koji mi se osmehuju, mašu, pozdravljaju me, rukuju se sa mnom, a ja ne čujem ništa, samo ono tiho ,,Otvori oči''.

Bila sam u jednoj zemlji i jednom gradu u kome svi nekuda žure i svi imaju svoje živote. Gde nikome nisi potreban i niko ne računa na tebe osim kad mu za nešto trebaš. I vremenom sam se navikla na to. I ja imam svoj život i svoje obaveze i stalno žurim negde, ne oslanjajući se ni na koga osim na sebe. A oči, više ih ne zatvaram, jer sam sada svesna da je to sve bio san, jedan san koji ne želim opet da sanjam.