5 godina kasnije
"Zdravo!
Zovem se... Nije bitno kako se zovem, bitno je ko sam... Ili možda, ko želim da budem, ali možeš me zvati 'Doktor'. Zvuči ti otrcano? Nemoj se prevariti jer nije tako. Ja sam sve ali otrcan nisam."
..........................................................
"Želiš da me upoznaš? U redu. Hajde da se družimo, ili je to previše dosadno?"
.........................................................
"Želiš prvo da me upoznaš? Da ti kažem nešto o sebi... Sviram u bendu, ili ne sviram. Bavim se ekstremnim sportovima, ili se ne bavim. Imam istetovirana cela leđa, ili nemam. Shvati kako želiš. Biću ono što želiš, ili ću možda biti ono što ja želim da budem."
...........................................................
"Ko sam ja u stvari? Ja sam 'faca', a ako nisi čula za mene onda nemaš pojma, jer mene svi znaju. Ali hajde, olakšaću ti."
...........................................................
~5 godina kasnije~
"Zdravo. Danas znam ko si."
..........................................................
"Šta ja to znam? Znam tebe, ako ti i postojiš. Da li se obrisi čoveka mogu nazvati ljudskim? Ja sam samo čovek koji greši, koji je jednom pomislio da smo isti. Tada sam gledala žmureći. Danas... Vidim jasno, čak i kad sanjam. Vidim senku koja me prati, vidim kišu i sneg, vidim pustinju."
"Umorna sam."
Nekad pomislim da je mnogo bolje ne progledati... život je tada tako ružičasto, blesavo lep
Sve se više ljudi pretvara u senke. Sve je više obrisa, a sve manje pravih ljudi, živih, punih života! Većinom se iz očiju može pročitati koliko je neko siv ili šaren. Koliko je boje nestalo iz nečijeg života. Lako je ljudima poput mene - sanjalicama. Naše se oči ne gase. Jedino je teško podneti da se drugi, ma koliko jaki, menjaju; gase se, tinjaju...