*Wicked*

Sedim u parku. Lep je dan. bash onakav kakav se poželeti može. Nije ni vruće, ali nije ni hladno. Kiša će uskoro da padne. Sve je zeleno i ja uživam dok gledam krošnje drveća i tu predivnu zelenu boju.

Primetila sam je još kada je sedela na klupi preko puta mane, a ona sada gleda pravo u mene i ide ka meni. Šta li hoće? Verovatno prosi.

Prišla je i sela. Nema tu manira, niti lepog i učtivog pitanja da li je možda klupa na kojoj ja sedim zauzeta. Ona je jednostavno sela. Počela je da priča. Jednostavno je sela i počela da mi priča neke stvari. U početku mi nije bilo jasno šta želi i imam utisak da je još samo jedna u nizu osoba koje je teško vreme pokosilo. Ali tada njena priča poprima oblik, i ona se unosi sve više.

A... Počinjem da shvatam polako. Pa ona je jedna od onih žena koje ti samo priđu i navodno ti pričaju tvoju sudbinu. Ali čemu to kad ja ne verujem u takve babske priče. Zar ja izgledam kao neko ko veruje u takve stvari. Po malo sam i uvređena, a njena priča mi izgleda smešna! Pomišljam kako ona ništa ne zna i trudi se da mi kaže nešto što bi svakome odgovaralo da čuje. A onda je rekla nešto, sa moje tačke gledišta, veoma glupo. I ja sam počela da se smejem. Znam, da je to bilo izuzetno nepristojno, ali bilo je jače od mene. Jednostavno joj nisam verovala. Ustala je i otišla. Rekla sam joj doviđenja.

 Prošlo je par dana. Ja sam i zaboravila na tu priču. Ta žena mi je bila izbrisana iz pamćenja. I onda... Dogodilo se. Hm... Da li sam ja na nesvesnom nivou izazvala da se tako nešto ipak dogodi, ili ona stvarno ume da predvidi? Ne znam ali zelim da verujem da ipak ona nije bila u pravu, nego da je moja podsvest, igrajući se sa mnom i mojim osećanjima odradila veći deo posla.