*Wicked*

Mrzim kad mi ovako počne dan. Mrzim i kad mi ovako započne nedelja. 

Šta učiniti kada se nađete u sukobu interesa? Dozvoliti da ne bude po vašem, iako znate da to za vas neće biti dobro, ili biti tvrdoglav do kraja i isterati na svoje? Šta se u današnje vreme desilo sa kompromisima? Gde god da se okrenem ljudi se bune radi ovoga ili onoga, i svi čekaju, a kad im se i to smuči oni preduzimaju radikalne mere. I šta onda? Onda žele samo svoje, i samo ono što je za njih dobro. Šta je bilo sa tolerancijom, i uzajamnim poštovanjem? Sa poštovanjem tuđe volje? Danas to ne postoji, bar ne kod nas.

Nepoštovanje i ignorisanje tuđih prava je došlo do te mere da u trenutku kada je ulaz moje zgrade trebao da bude okrečen u novu boju, osoba koja je sa zadovoljstvom celokupnu organizaciju preuzela na sebe, nije htela da ispoštuje naše predloge oko toga kakve boje ulaz treba da bude.Danas nam je ulaz osvanuo u boji pomorandže, okrečen masnom bojom.  Pokušali smo da se bunimo pre nego što su radovi uopšte počeli. Nije bilo svrhe, jer dogovor ne postoji. Postoji samo želja pojednica. I onaj ko je jači pobediće. Uspeće da izgura svoju volju uprkos pokušajima drugih da ga spreče u tome. 

Nije prvi put da sam se osećala kao da se ništa ne pitam, kao da je moj glas isuviše tih da bi ga drugi čuli. Ovo je bio samo jedan banalan primer.Primer koji dokazuje kakvo je stanje ovde. A možda je to ipak bila samo još jedna dosadna svađa...