*Wicked*

Kako znate kada treba povući granicu? I gde prestaje subjektivnost, a počinje objektivnost?

Upravo danas smo radili jednu izuzetno tešku vežbu, iskazati svoje mišljenje i pokazati šta osećaš, a pri tom ostati objektivan. Tek kada pokušamo, mada je realno gledano većina nas nesposobna za tako nešto, da se stavimo na mesto druge osobe, postaje nam jasno šta smo u stvari mi izgovorili. Koliko puta se svima nama samo desilo da kažemo nešto ishitreno i da u tom trenutku nismo ni svesni šta smo time učinili? Često povređujemo ljude do kojih nam je jako stalo, i to ne iz želje da ih povredemi nego iz nemarnosti. A pri tom je u stvari jako teško postaviti se na tuđe mesto i biti potpuno objektivan, kada se radi o nečemu o čemu mi već imamo čvrsto izgrađen stav.

Svima nama se često događa da dajemo savete, na ovaj ili onaj način. Ljudi nam se obraćaju sa rečima: ,,Zanima me tvoje iskreno mišljenje!'', da li u tim situacijama čak i po cenu da nekoga jako povredimo, ili da kod te osobe izazovemo jako osećanje uznemirenosti, treba da kažemo naše iskreno mišljenje? I kako znati da li su oni spremni da čuju naše iskreno mišljenje ili samo traže razumevanje od nas i na neki način potvrdu da je ono što su učinili, ili nameravaju da učine ispravno? I šta raditi kad vam je ,,jezik brži od pameti'' , naučiti ćutati ili naučiti da kažemo ono šta ta osoba želi da čuje?

I još nešto, šta se dešava kada naučimo da budemo objektivni, zar tada ne postajemo isuviše fleksibilni, a samim tim dovodimo u pitanje naše lične stavove, jer smo zaista naučili da saosećamo sa drugima i da se stavimo u njihovu poziciju, da ih u potpunosti razumemo i shvatimo njihove postupke, ili postajemo licemerni zato što smo naučili da budemo objektivni, a naše subjektivno mišljenje je ipak nešto što ćemo zadržati za sebe? Da li je moguće osobi, koja je po našem mišljenju učinila nešto potpuno pogrešno, dati objektivan savet, ili je za tako  nešto ipak potrebno da budemo stručnjaci?Možda se tako postaje human