*Wicked*

Budim se!

O, ne! Još jedan dan je svanuo! I kako sada dalje? Sinoć je sve bilo gotovo, izbrisano, nestalo, a sada? Još jedno jutro je tu i sve je opet tu. Zar nisam juče sama sebi rekla ne? Zar nisam juče sama sebi obećala da više neću dozvoliti tebi da me povrediš? I šta sada opet radim? Mislim na tebe. Ironično, ali imam utisak kao da mi se sopstvene misli podsmevaju. 

Živiš i prepustiš se ljubavi. Svaki dan je lep jer si yaljubljen. I kiša ne pada kada voliš, i ružne stvari  nestaju. I šta se onda desi? Tačka, i  nema dalje. Istinktivno pokušavaš da nađeš grešku, ali nje nema. Onda zatvoriš oči i čekaš da prođe. Jedan veliki korak napred i progutaš strah. I evo me, ponovo sam sama, i nije to ni tako loše. Sviđa mi se, i mogu ja ovako. Da nisam ja bila uplašena, pa sam možda zato 3 godine izbegavala da kažem ne? Hm, ovo je dobro. Sloboda

Prošlo je već 5 meseci! Sloboda je divna i uživam u njoj, a samoća... Samoća je strašna i kad god zatvorim oči tu je. Udahni duboko, i korak napred. I koliko još tako? Zaboravi sve  Zar je moguće za 5 meseci izbrisati 3 godine? Ili je lakše pretvarati se da je sve ok, i gutati knedle svaki put kad se spomenu osećanja? Nakon slobode došli su i dani kada je počelo povređivanje  I tako dani prolaze, a osoba koja se još juče budila pored tebe sada te povređuje. Ko si sada ti? Ja sam i dalje ja, i trudim se da razumem sve, ali ne mogu. Isuviše me boli. Čemu sve ovo? Zbog čega takve reči, zbog čega takvi postupci, i zašto se ujutro pravimo kao da se nisšta nije desilo?

Da li ja sanjam, ili je ovaj ružan san stvarnost? Ožiljci! Otkud oni tu ako ja sve sanjam, ako se danas ponašamo kao da juče ništa nije bilo? Šta se događa? Hoćeš li mi reći? Ne! Stalna potreba za novim povredama... Gde je kraj?