*Wicked*

Stajala je na samoj ivici i posmatrala daleko plavetnilo ispred sebe. Talasi su udarali u stene koje su  se prostirale oko nje. Dešavalo se da po koja kapljica odleti i padn joj na obraze, ali to joj nije smetalo.  To je bio znak da još uvek može da oseća. Vetar joj je uporno mrsio kosu koja joj je padala po licu. Miris. To je onaj miris koga se uvek seti, a osećaj koji taj miris budi vraća je daleko. Tako daleko da joj je teško kada treba da se vrati.

Na nebu nema ni sunca ni oblaka. Dan je, ali sunce ne čini taj dan. I noći tu ne postoje. Dok god bude osetila kapljice na licu, znaće. Znaće da je i dalje živa. Znaće da će uvek biti dan kada poželi da dođe na to mesto, a onoga trenutka kada više i taj dodir hladnih kapljica morske vode nestane... pašće mrak. I više nikada neće doći dan, i više nikada neće moći da vidi talase i oseti miris. A vreme? Ne! Tu nema vremena, tu nema nikoga. Sama je i uvek će biti.