*Wicked*

,,Zažmuri! Uhvati me za ruku i pođi sa mnom. Daleko, tamo gde nije hladno i gde nema mene. Vodim te tamo gde nećeš biti sama. Tamo gde uvek ima puno ljudi, smeha i ljubavi. Tamo gde ima svega. Videćeš najveće bogatstvo, videćeš najveću sreću, i nikada nećeš poželeti da se vratiš. Imaćeš sve što si ikada mogla da poželiš i imaćeš svakoga koga si htela da imaš. Nikada ti ništa neće faliti osim jedne male stvari - mene. Ja neću biti tu, ali tinemoj da se brineš. Neću biti ni daleko. Posmatraću te tiho, pratiću te lagano, ali me više nikada nećeš imati. u početku ću ti faliti mnogo, plakaćeš, i biće ti teško, a onda... shvatićeš koliko je ovaj svet veliki a ja sam mali skoro nevidljiv, i zaboravićeš da sam ikada i postojao. Neko drugi će da ti bere cveće u parku i neko drugi će da te slika dok praviš grimase. Videćeš to će sve brzo proći.

Stigli smo i nemoj da otvaraš oči dok ti ne kažem!''

Osetila sam kako mu ruka klizi iz moje, bojala sam se i nisam smela ništa da kažem. Više nije bilo onog osećaja toplote kao kada neko stoji pored vas. Prošaputao je ,,Otvori oči'' i više ga nije bilo! Nestao je... Stajala sam. Dugo sam samo stajala i posmatrala sve te vesele ljude koji su prolazili. A kad sam napokon napravila jedan korak napred više nisam mogla da se vratim. Nisam znala gde sam, nisam znala sa kim sam. Videla sam ljude koji mi se osmehuju, mašu, pozdravljaju me, rukuju se sa mnom, a ja ne čujem ništa, samo ono tiho ,,Otvori oči''.

Bila sam u jednoj zemlji i jednom gradu u kome svi nekuda žure i svi imaju svoje živote. Gde nikome nisi potreban i niko ne računa na tebe osim kad mu za nešto trebaš. I vremenom sam se navikla na to. I ja imam svoj život i svoje obaveze i stalno žurim negde, ne oslanjajući se ni na koga osim na sebe. A oči, više ih ne zatvaram, jer sam sada svesna da je to sve bio san, jedan san koji ne želim opet da sanjam.