*Wicked*

,,Ranije je to bilo drugačije.Ženice su sedele sa kaficom i kolačićima, i svim mogućim drugim poslasticama, plele čarape i tračarile o komšijama; o onim bližim i o onim daljim, ko je sa kime kada pričao, ko ima novu haljinu, ko je sašio tu haljinu, platio ili ostao dužan, ko je koga zaista svojim očima video ili svojim ušima čuo. Tu se obećavalo, klelo i zaklinjalo da se to nikome ne kaže, itd.

Svet se menja i ne menja; kako se uzme. Danas ne sedimo sa kafom, danas sedimo sa koka - kolom, i ogovaramo isto onako kako su ogovarale naše mame.Sam Bog zna zašto mi žene ne možemo da pričamo ni o čemu drugom nego stalno o ženama i o muškarcima - kada se i oni upletu u priču.Ali to današnje ogovaranje je mnogo opasnije i surovije od onog od onog milog, starinskog. Danas se tračara tek tako, bez cilja. Danas se psihoanalizira. I to novo ogovaranje ima jednu veliku prednost za ogovarača, ne može da se prekine. Psihologizovanje laika je najokrutnije povređivanje čoveka. Svako danas zna o drugima apsolutno sve. Jedna ženica zna da se taj i taj oženio iz protesta prema svome ocu, da ga je ova volela da bi povredila bivšeg ljubavnika, da su zajedno nesrećni jer je on robustan, tvrd čovek, a ona nežna, nesposobna duša. Ona gospođa ima ljubavnika zato što joj je potrebna potvrda da je lepa, onaj muškarac ima ljubavnicu samo iz sujete.Neko drugi ima kompleks manje vrednosti i u društvu se pravi važan samo da bi to sakrio. A onaj treći bi rado bio produktivan, a nije, i zato menja ljubavnice jednu za drugom, da bi to nekako pred svetom nadoknadio. Četvrti se ženi ženom iz visokog društva samo da bi se osvetio društvu za svoje nisko poreklo. Peta jaše konja samo da bi mogla da se pohvali da joj je muž zaradio pare na berzi. Sedite tu, slušate i ne možete da verujete šta to sve ljudi znaju. Još mi se nije desilo da neko nije znao sve podrobnosti o tom drugom. Još mi se nije dogodilo da neko kaže: ,,Ne znam ga, ne znam ništa, ne razumem''. Još nisam čula da neko kaže: ,,Ćutite. Pa vi uopšte ne znate kako je to bilo. Kako to, zaboga, možete da znate, ni ti ljudi sami ne znaju šta se tačno dogodilo. Sudbina ih je ščepala i desilo se. Zar se ne stidite da ih analizirate kao da su napravljeni od papira, a ne od krvi i mesa?''

Zapanjuje me uvek samo jedno; naravno, mi smo svi različiti, svako od nas je drugačiji, ali toliko drugačiji da ne možemo među sobom da se sporazumemo... Pa, ipak nismo... Ne postoji čovek koji ne prolazi kroz iskušenja, koji im ne podlegne, koji im odoli, čovek koji nije doživeo užas i nesreću. Svako je nekoga zauvek izgubio, neko ga je povredio, neko mu je bio bolestan, neko mu je umro. Svi smo drhtali zbog nekoga, i zbog sebe, svi smo proživeli noći teških bitaka, svi smo se nečega odrekli, i svi smo nekada uradili nešto ružno. Svi takođe približno znamo kako je to. Svi znamo da se i dobrom i zlom čoveku to desi odjednom, neočekivano. Svi znamo koliko malo je stvarne zlobe potrebno da se desi nešto stvarno ružno, a koliko malo dobrote je potrebno da se desi nešto dobro. Ali svi takođe znamo koliko to boli, boli i boli, koliko smo krhki i ranjivi. Ali sad mi kažite: kako to da to tako tačno znamo o sebi a o drugima nemamo pojma? Pa znate veoma dobro da to analiziranje i sve to znanje o drugome ne znači uopšte ništa; da nema ni trunke istine u svemu tome. Znate veoma dobro, da kada se nešto desi, kada se dvoje ljudi rastane zbog nekog trećeg, da još ne znate ništa samo zato što znate gole činjenice. Da ne možete da znate kako se to razvilo, stvaralo, raslo. A i kada znate, niste svesni koliko je ružno definisati na brzinu čoveka koji se verovatno mesecima, ako ne i godinama pripremao u tišini za nešto, kao za skok koji je takođe mogao da mu polomi kičmu, jednom sveznajućom umišljenom rečenicom? Kako je moguće da su ljudi toliko pažljivi prema sebi, a da toliko ne štede druge?

O ljudima treba da se govori tako kao da su napravljeni od najkrhkijeg stakla. Kao da bi i najmanji udarac mogao da ih razbije. Mi jedni o drugima ništa ne znamo, ljude koji su nam bliski, koji žive pored nas, možemo da napipavamo kao obrise, kao slepi ispupčena slova. Sve što je dublje ne vidimo. Ni sebe ne vidimo tačno. A izgovorena reč ostaje na svetu i ne nestaje. Uvrediti čoveka je veliki i nepotreban greh. Na svetu postoje knjige, politika, muzika, umetnost i mnoge druge stvari o kojima može da se priča.

Još mi je tužnije da čujem kada neko nekoga sredi u dve reči. On je vlastoljubiv. Ona je sujetna. Ona je glupa. On je inteligentan. Kao da te blesave prazne reči uopšte nešto o tom čoveku govore. Kao da glup čovek ne može da bude inteligentan, a inteligentan glup! Kao da čovek ima samo jednu osobinu, kao da se ne razvija iz meseca u mesec, kao da se ne bori sa svojim osobinama, kao da ih ne gubi i ne dobija nove. Ali u svakom čoveku postoji tačka gde se sve koncentriše. Gde se sve sabija i razbija i ukršta. Tačka u kojoj se nalazi stvarni problem tog čoveka, životni, živi konflikt koji mu daje život ili ga ubija. Ali naći tu tačku znači voleti tog čoveka, spoznati drugog i osetiti na vrhovima prstiju vibracije kada taj čovek iznutra zadrhti. Ima ljudi koji se udaraju u grudi i viču: ,,Znate šta ja sam strašno iskren, ja svakom sve kažem u oči!'' A to su ustvari samo grubijani koji ranjavaju kud god pođu. Šta je to ta vaša istina? Čime ste vi zaslužili pravo da nekom kažete: ti si ružan, ti imaš groznu haljinu, ti si slabić, ti ništa ne umeš. Uopšte ne znači da je to istina samo zato što vi tako mislite. I još nešto: skoro svako se skupi od teskobe u trenutku kada mu kažete istinu. Ipak, skoro svim ljudima je moguće reći istinu, ali na tih, miran, nežan način. Istina ne sme da se govori kao prekor, već više kao molba. Ne kao nešto za šta očekujete pohvalu, već kao izvinjenje.

Znala sam devojku koja nije bila lepa. Imala je velike crne oči, ali ipak nije bila lepa. Nikada nije rekla ni reč i uvek je sedela po strani, usamljena. Nikada nikoga nije uznemiravala.Ali jednom se pričalo o ljudima, kao što se obično priča o ljudima, a da se retko priča lepo. Ali šta god da se reko o nekome, ona je čoveka uvek branila, tako spontano i neverovatno strpljivo. ali i izuzetno nervozno kao da je svaka ta istina lično pogađa. Na ružnoj ženi je videla lepe pokrete, na groznoj haljini prijatnu boju, sujetan čovek je bio tužan, razmaženo dete je bilo malo, a dvoje ljubavnika su se voleli. To nisu bila opravdanja i to je bilo ono najlepše. Izgledalo je kao da je rekla to isto samo sa dobrom a ne rđavom namerom, A kada sam je pažljivije pogledala, videla sam da je tako lepa, tako neverovatno lepa, najlepša od svih koje sam ikada videla...''

Ovaj odlomak je preuzet iz knjige ,,Ostati na nogama'' Milene Jasenske

Pravila! Koliko ih samo ima? Šta sve treba da poštujemo da bi bili dobri građani, pa i dobri ljudi? Da li sam ja ta koja se razlikuje ili se to ceo svet razlikuje od mene? Koji su kriterijumi koje jedan čovek treba da zadovolji da bi bio čovek? Da bi bio prihvaćen, i popularan u društvu?

Gde god se okrenemo, iz svih novina, sa svakog bilborda, iz svake pesme nešto ili neko nam poručuje da treba da se ponašamo ili da mislimo tako i tako. Zato su deca koja ne idu u školu, loša deca, ili ona koja ne peru zube su loša deca. Ljudi koji nisu religiozni su oni kojih treba da se čuvamo. I koliko još raznih gluposti? Dokle tako? Zašto ja moram da razmišljam hoće li moj sledeći postupak biti protumačen kao nešto zbog čega će me osuđivati ili nešto zbog čega ću biti prihvaćena? Ako mi se bude pevalo na ulici, pevaću. I čemu svi oni glupavi propisi, na ulici se ne radi to i to, izlivi emocija nisu poželjni na javnim mestima.... Uaaaaaaa! Ako mi dođe da poljubim nekoga, poljubiću pred svima, i ako mi dođe da diraću pred svima! I zašto ću ja onda biti ta koja se ne ponaša lepo i moralno? I šta je uopšte moralno ponašanje, ko je postavio kriterijume za moralnost? Zar je to lepo kad se radi iza zatvorenih vrata, a nije lepo kada drugi vide! Zar to nije ista stvar ma gde da se radi?I zašto je moralno ubiti ribu ali ne i pticu? Jer riba nema svest a ptica ima! HA, HA, HA!!!

I zašto ne mogu uvek da kažem ono šta želim, nego treba da razmišljam o drugima, kad drugi ne razmišljaju o meni? Redovno sam bila osuđivana zbog svoje različitosti u pogledima na svet. Zašto ja ne bih osuđivala njih jer ne razmišljaju kao ja? Zašto ja moram da imam razumevanja kad drugi za mene nemaju, već trče da me osude.

Da je srednji vek, verovatno bih bila spaljena na lomači

Budim se!

O, ne! Još jedan dan je svanuo! I kako sada dalje? Sinoć je sve bilo gotovo, izbrisano, nestalo, a sada? Još jedno jutro je tu i sve je opet tu. Zar nisam juče sama sebi rekla ne? Zar nisam juče sama sebi obećala da više neću dozvoliti tebi da me povrediš? I šta sada opet radim? Mislim na tebe. Ironično, ali imam utisak kao da mi se sopstvene misli podsmevaju. 

Živiš i prepustiš se ljubavi. Svaki dan je lep jer si yaljubljen. I kiša ne pada kada voliš, i ružne stvari  nestaju. I šta se onda desi? Tačka, i  nema dalje. Istinktivno pokušavaš da nađeš grešku, ali nje nema. Onda zatvoriš oči i čekaš da prođe. Jedan veliki korak napred i progutaš strah. I evo me, ponovo sam sama, i nije to ni tako loše. Sviđa mi se, i mogu ja ovako. Da nisam ja bila uplašena, pa sam možda zato 3 godine izbegavala da kažem ne? Hm, ovo je dobro. Sloboda

Prošlo je već 5 meseci! Sloboda je divna i uživam u njoj, a samoća... Samoća je strašna i kad god zatvorim oči tu je. Udahni duboko, i korak napred. I koliko još tako? Zaboravi sve  Zar je moguće za 5 meseci izbrisati 3 godine? Ili je lakše pretvarati se da je sve ok, i gutati knedle svaki put kad se spomenu osećanja? Nakon slobode došli su i dani kada je počelo povređivanje  I tako dani prolaze, a osoba koja se još juče budila pored tebe sada te povređuje. Ko si sada ti? Ja sam i dalje ja, i trudim se da razumem sve, ali ne mogu. Isuviše me boli. Čemu sve ovo? Zbog čega takve reči, zbog čega takvi postupci, i zašto se ujutro pravimo kao da se nisšta nije desilo?

Da li ja sanjam, ili je ovaj ružan san stvarnost? Ožiljci! Otkud oni tu ako ja sve sanjam, ako se danas ponašamo kao da juče ništa nije bilo? Šta se događa? Hoćeš li mi reći? Ne! Stalna potreba za novim povredama... Gde je kraj?

Kako znate kada treba povući granicu? I gde prestaje subjektivnost, a počinje objektivnost?

Upravo danas smo radili jednu izuzetno tešku vežbu, iskazati svoje mišljenje i pokazati šta osećaš, a pri tom ostati objektivan. Tek kada pokušamo, mada je realno gledano većina nas nesposobna za tako nešto, da se stavimo na mesto druge osobe, postaje nam jasno šta smo u stvari mi izgovorili. Koliko puta se svima nama samo desilo da kažemo nešto ishitreno i da u tom trenutku nismo ni svesni šta smo time učinili? Često povređujemo ljude do kojih nam je jako stalo, i to ne iz želje da ih povredemi nego iz nemarnosti. A pri tom je u stvari jako teško postaviti se na tuđe mesto i biti potpuno objektivan, kada se radi o nečemu o čemu mi već imamo čvrsto izgrađen stav.

Svima nama se često događa da dajemo savete, na ovaj ili onaj način. Ljudi nam se obraćaju sa rečima: ,,Zanima me tvoje iskreno mišljenje!'', da li u tim situacijama čak i po cenu da nekoga jako povredimo, ili da kod te osobe izazovemo jako osećanje uznemirenosti, treba da kažemo naše iskreno mišljenje? I kako znati da li su oni spremni da čuju naše iskreno mišljenje ili samo traže razumevanje od nas i na neki način potvrdu da je ono što su učinili, ili nameravaju da učine ispravno? I šta raditi kad vam je ,,jezik brži od pameti'' , naučiti ćutati ili naučiti da kažemo ono šta ta osoba želi da čuje?

I još nešto, šta se dešava kada naučimo da budemo objektivni, zar tada ne postajemo isuviše fleksibilni, a samim tim dovodimo u pitanje naše lične stavove, jer smo zaista naučili da saosećamo sa drugima i da se stavimo u njihovu poziciju, da ih u potpunosti razumemo i shvatimo njihove postupke, ili postajemo licemerni zato što smo naučili da budemo objektivni, a naše subjektivno mišljenje je ipak nešto što ćemo zadržati za sebe? Da li je moguće osobi, koja je po našem mišljenju učinila nešto potpuno pogrešno, dati objektivan savet, ili je za tako  nešto ipak potrebno da budemo stručnjaci?Možda se tako postaje human

Besna sam! Besna sam na sebe, na život, na svet! Na sve! Koliko puta ste se osetili kao da uopšte nemate kontrolu nad sopstvenim životom. Ponakad mi se čini da vreme jednostavno proleće pored, a ja sam se uplela u jedan začarani krug, snsaru, ponovo i neprekidno sve je isto. I znam, svako jutro kada ustanem, novi je dan. I puna entuzijazma krećem ponovo, jer možda danas nešto bude drugačije. Ali ne...  Sve je postalo tako ustaljeno. Iste radnje koje ponavljam svaki dan, iste misli koje me muče. I onda zapadnem u stanje kada bih toliko toga rekla, a ne mogu. Jednostavno pustim da prodje. Šta je istinia? Toliko priča o smislu života sam pročitala, i koja je od njih ona prava? Ona u koju ja želim da verujem. Da, mislimim tako, a to je samo znak koliko se rugam sama sebi, jer je istina da ne znam u šta da verujem. Po prirodi sam osoba koja veruje u bolje, a onda... Osećanja, događanja, ljudi, sve mi se čini tako poznatim, kao da ceo život i jeste jedan veliki začarani krug. I kako iskočiti iz koloseka, kako prekinuti kolotečinu? Dok sam bila mlađa ovo sam rešavala jednostavno. Uradim nešto potpuno neočekivano za mene i nešto što po mogućstvu ostavlja trajan trag, da me u budućnosti podseti šta sam tada htela da učinim. A sada? Valjda više nisam tako neozbiljna, a možda sam i izgubila nadu.

Ne mogu i ne želim da budem ono što ti od mene zahtevaš. Jednom si rekao: ,,Ti nisi osoba koja će da smiri moju nervozu, osoba koja će u meni umiriti ono što ja ne mogu!’’ Koliko god želela ja ti pomoći ne mogu, jer ja ne mogu da te nateram da to promeniš koliko god da pokušavam.  Bilo je teško i biće teško, ali znam da ja ne mogu da ti pomognem sve dok ne budeš sam želeo da pomogneš sebi! Ipak se snaga čoveka ogleda u tome koliko je u stanju da pomogne sam sebi, a ja ne mogu da rešavam tvoje probleme, jer to nije moja uloga, jer jedino sam sebi možeš pomoći. 

I kako pesma kaže:

,,Kad srce radi bim bam bam bam bam

 Sve drugo je manje važno

Ne želim pjevati

Ne želim plesati......

I samo želim da si samnom ti

Svaki dan i svaki tren.....''

Ljubav je jako lepa i jako slepa

Sve je počelo tako davno... Tada sam jos bila prava klinka koja nije znala toliko toga o svetu odraslih, u koji, ni danas ne mogu biti sigurna da sam ušla. Jedan dečko slobodnih shvatanja na veoma čudan način ušetao je u moj život. I ni sama ne znam šta to ti Beogradski ,,mangupi'' imaju u sebi što nas, mlade i naivne natera da u njima vidimo nešto što oni sami nisu i nikada neće biti - odrasli ljudi.

I znam da to zvuči tako tipično. Mlada i naivna, zaljubi se u mangupa i na kraju je povređena. I jeste tipično, priča koja se skoro svakoj od nas bar jednom desila. Ali... Iako znam sve to zašto onda sve to i dalje boli.

Dakle naša ,,ljubav'', ako se to ikada moglo i nazvati tako ozbiljnom rečju, je počela jako davno. Ili to i nije bilo tako davno, nego sam ja od tada mnogo sazrela pa mi se čini kao da je prošla včnost. Ne znam kako, i ne znam zašto, ali taj mangup ostao je pored mene dugo.

Odrasli smo u različitim svetovima. Moje je detinjstvo bilo kao iz bajke. Uvek puno veselja i ljubavi, a njegovo, onakvo kakvo detinjstvo u Beogradu može biti. Ne želim da ovim uvredim ikoga, ali onaj ko je svoje detinjstvo proživeo daleko  od Beograda, razumeće. Samim tim su naši pogledi na svet, ljude, ljubav, život, bili potpuno drugačiji. Ja sam tražila više, i uvek želela nešto što će me ispuniti na mnogo više nivoa, a ne samo kratkotrajno pružiti zadovoljstvo. Zato mi nikada nije bilo jasno šta je bilo to što ga je zadržalo pored mene, jer ja nisam želela da se zadrži. A sada? Sada kada je prošlo toliko vremena, kada smo prošli kroz toliko toga... on je otišao. I kao svaki mangup rekao je da se nikada neće vratiti. A što se mene tiče i ne mora da se vraća jer takvi mangupi nikad ne odrastu, a ja od života želim više. I koliko god da boli, i koliko god da je teško, teže je živeti sa takvim čovekom.

Emocije su nešto što se javlja odjednom i neočekivano. One su tu svako jutro kad se probudimo, krećemo na fax ili posao, vraćamo se kući i ležemo u krevet. Život bez emocija ne postoji.

Od trenutka kada smo došli na ovaj svet mi stalno nešto osećamo, samo vremenom prag naše tolerancije i način reagovanja na emocije koje se pojavljuju postaje drugačiji. Emocionalna inteligencija... Hm! Ja sam emocionalno neinteligentna osoba , bar tako test kaže. A ne samo da test tako kaže nego i ja tako mislim. A šta je to što čini jednu emocionalno inteligentnu osobu? E to je pravo pitanje. Kada je trebalo da uradim test mislila sam da će pitanja biti mnogo teža, ali nisu i on se sastoji od nekolicine veoma jednostavnih pitanja. Od prilike način reagovanja u nekim veoma prostim životnim situacijama. Ali trik je u tome što mora da se radi veoma iskreno jer, svi mi znamo kako valja odreagovati u nekoj situaciji, a kako u stvari odreagujemo. Ukoliko odgovorimo onako kako znamo da bi trebalo odreagovati onda test nismo dobro uradili. Iako sam na moj zahtev, odradila test i saznala da sam emocionalno neinteligentna, ne mogu da lažem i kažem da je to uticalo na moje emocionalno reagovanje. I dalje plačem u nekim glupim situacijama, i nerviram se oko sitnica  

A dok sam radila test pomislila sam:,,Kako je lako biti emocionalno zreo!''. Sve je to izgledalo tako jednostavno i očigledno. Zašto onda kad svi to znamo ipak u određenim situacijama ne uspevamo da obuzdamo svoje emocije i odreagujemo kao zrele osobe. Zašto onda nastaje toliko svađa? Zašto onda postoji psihologija? Psiholozi su tu da nas nauče kako treba reagovati, da nam pomognu da rešimo problem, a nisu li isti ti psiholozi koji nama pomažu u nekim situacijam, ljudi isto kao što smo i mi? Još uvek nisam čula za ,,savršenog'' čoveka koji uvek zna šta radi i kako da se postavi, ili je to možda mit izmišljen tokom godina? Ideal kojem bi svi trebalo da težimo, da bi pokazali da možemo bolje od drugih, da možemo da pobedimo sami sebe?

Svi ljudi po nekada učine nešto zbog čega se kasnije kaju, ali vremenom se na tim greškama uče i valjda nizom godina više ne dozvoljavaju da prave greške kakve su pravili u mladosti. Možda je baš zato i izmišljena ona izreka ,,Mladost, ludost!''. Ko zna? Da li je normalno osećati bol kad shvatiš da si učinio nešto zbog čega će možda neko drugi patiti? Kada pokušaš da se staviš na mesto te osobe i shvatiš da, da je tebi neko učinio tako nešto ti bi se osećao loše. I kada i shvatiš tako nešto, šta onda učiniti? Praviti se kao da se to nije ni desilo, pobeći od istine ili... Progutati, nastaviti dalje, zaboraviti prošlost...

Šta je to što čini čoveka jakim? Da li su jaki oni koji mogu da shvate šta su učinili i nastave dalje sa jednim velikim obećanjem da se to više dogoditi neće ili su jaki oni koje to ni ne pogodi? I šta učiniti da popraviš stvari?

Preljuba...Uvek sam govorila:,,Meni se to desiti neće, jer nikada neću dozvoliti da toliko izgubim kontrolu nad sobom i svojim osećanjima'', a nikada se zapitala nisam šta ako ja i ne budem znala da je to preljuba. I baš to mi se i desilo. I bila sam u pravu, osećaj je grozan, i ne zato što se kajem zbog bilo čega što sam uradila, jer da sam znala istinu nikada ne bih uradila ništa, nego zato što ne želim da zbog mene neko pati, jer ne želim da tako jednog dana ja zbog nekoga patim.

Da li me ovo čini sebičnom? Ne želim drugome loše, ne zato što će toj osobi biti loše, nego zato što ne želim da se ja osećam loše? I da li su onda svi ljudi sebični jer i drugi razmišljaju ovako? Valjda je sve ovo samo deo sazrevanja i deo života, a odgovore ću naći kada porastem još malo

Jednom su mi neki ljudi rekli da bih trebala da uradim ovo, tada ih nisam poslušala, a sada sam i sama poželela da napišem nešto. Ranije nikome nisam dalada vidi šta sam pisala, možda je to bilo sebični, a možda jednostavno nisam smatrala da bi bilo koga zanimalo. Ali... Sad, šta je tu je.

Ko zna kako će ovo ispasti. Možda nekome razmišljanja jedne dvadesetjednogodišnjakinje ne budu zanimljiva, ali to nije ni bitno. Bitno je da ja imam toliko toga da kažem i da sam napokon rešila da to i uradim!  I nije mi bitno da li će se to nekome svideti ili neće, i šta će ko imati da kaže u vezi toga.

......................

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem