*Wicked*

Mnogo puta sam primetila da kada pada kiša sećanja sama nadolaze. Neki bi rekli da se to događa zato što ne volim kišu, ali to nije istina. Kištoviti dani sami po sebi donose razloge da razmišljam i da zaključujem, i na to sam već i navikla. Ali zašto sam onda danas tužna kad je tako lepo vreme?

Toliko posla, da ne znam šta bih pre uradila, a ja sam tužnjikava i ne mogu ni da se pokrenem da uradim nešto. Kako se izboriti sa takvim osećanjem? Juče mi je neko rekao da treba da budem vesela, ali šta to znači? Ja treba da zatvorim oči na ono što me muči iznutra i da se pravim da je prošlo ili da naučim da živim sa bolim dok se ne desi nešto što bi taj bol promenilo, odnelo, umanjilo... Ja sam ta koja stvara taj bol i svesna sam toga, a ne znam kako da se izborim sa tim.

Ponekad poželim da sam drugačija da kao i neki drugi ljudi mogu da se pravim da me ništa ne muči, da moj život nema problema, da je sve ok. Ali ne mogu.

Izbegavam da budem u kući jer onda razmišljam, tako da sam od tada stalno u pokretu. Trudim se da uvek radim nešto da okupiram sebe, ali to mi ne pomaže, jer tako samo pokušavam da zaobiđem prepreku koja mi se sada našla na putu. I svaki korak napred je 3 koraka nazad jer se prepreke ne zaobilaze. Prepreke se prevazilaze. Ali moja prepreka nije u meni. Šta raditi kada se prepreka nalazi u nekom drugom, kada je ključ tvojih osećanja u tuđim rukama? Čekati ili se okupirati nečim? I zašto svi uvek kažu ,,vreme leči sve'' kad to nije istina. Vreme ne leči ništa mi smo ti koji se menjamo i koji se borimo sa tim, vreme je tu samo da prođe.

,,Ranije je to bilo drugačije.Ženice su sedele sa kaficom i kolačićima, i svim mogućim drugim poslasticama, plele čarape i tračarile o komšijama; o onim bližim i o onim daljim, ko je sa kime kada pričao, ko ima novu haljinu, ko je sašio tu haljinu, platio ili ostao dužan, ko je koga zaista svojim očima video ili svojim ušima čuo. Tu se obećavalo, klelo i zaklinjalo da se to nikome ne kaže, itd.

Svet se menja i ne menja; kako se uzme. Danas ne sedimo sa kafom, danas sedimo sa koka - kolom, i ogovaramo isto onako kako su ogovarale naše mame.Sam Bog zna zašto mi žene ne možemo da pričamo ni o čemu drugom nego stalno o ženama i o muškarcima - kada se i oni upletu u priču.Ali to današnje ogovaranje je mnogo opasnije i surovije od onog od onog milog, starinskog. Danas se tračara tek tako, bez cilja. Danas se psihoanalizira. I to novo ogovaranje ima jednu veliku prednost za ogovarača, ne može da se prekine. Psihologizovanje laika je najokrutnije povređivanje čoveka. Svako danas zna o drugima apsolutno sve. Jedna ženica zna da se taj i taj oženio iz protesta prema svome ocu, da ga je ova volela da bi povredila bivšeg ljubavnika, da su zajedno nesrećni jer je on robustan, tvrd čovek, a ona nežna, nesposobna duša. Ona gospođa ima ljubavnika zato što joj je potrebna potvrda da je lepa, onaj muškarac ima ljubavnicu samo iz sujete.Neko drugi ima kompleks manje vrednosti i u društvu se pravi važan samo da bi to sakrio. A onaj treći bi rado bio produktivan, a nije, i zato menja ljubavnice jednu za drugom, da bi to nekako pred svetom nadoknadio. Četvrti se ženi ženom iz visokog društva samo da bi se osvetio društvu za svoje nisko poreklo. Peta jaše konja samo da bi mogla da se pohvali da joj je muž zaradio pare na berzi. Sedite tu, slušate i ne možete da verujete šta to sve ljudi znaju. Još mi se nije desilo da neko nije znao sve podrobnosti o tom drugom. Još mi se nije dogodilo da neko kaže: ,,Ne znam ga, ne znam ništa, ne razumem''. Još nisam čula da neko kaže: ,,Ćutite. Pa vi uopšte ne znate kako je to bilo. Kako to, zaboga, možete da znate, ni ti ljudi sami ne znaju šta se tačno dogodilo. Sudbina ih je ščepala i desilo se. Zar se ne stidite da ih analizirate kao da su napravljeni od papira, a ne od krvi i mesa?''

Zapanjuje me uvek samo jedno; naravno, mi smo svi različiti, svako od nas je drugačiji, ali toliko drugačiji da ne možemo među sobom da se sporazumemo... Pa, ipak nismo... Ne postoji čovek koji ne prolazi kroz iskušenja, koji im ne podlegne, koji im odoli, čovek koji nije doživeo užas i nesreću. Svako je nekoga zauvek izgubio, neko ga je povredio, neko mu je bio bolestan, neko mu je umro. Svi smo drhtali zbog nekoga, i zbog sebe, svi smo proživeli noći teških bitaka, svi smo se nečega odrekli, i svi smo nekada uradili nešto ružno. Svi takođe približno znamo kako je to. Svi znamo da se i dobrom i zlom čoveku to desi odjednom, neočekivano. Svi znamo koliko malo je stvarne zlobe potrebno da se desi nešto stvarno ružno, a koliko malo dobrote je potrebno da se desi nešto dobro. Ali svi takođe znamo koliko to boli, boli i boli, koliko smo krhki i ranjivi. Ali sad mi kažite: kako to da to tako tačno znamo o sebi a o drugima nemamo pojma? Pa znate veoma dobro da to analiziranje i sve to znanje o drugome ne znači uopšte ništa; da nema ni trunke istine u svemu tome. Znate veoma dobro, da kada se nešto desi, kada se dvoje ljudi rastane zbog nekog trećeg, da još ne znate ništa samo zato što znate gole činjenice. Da ne možete da znate kako se to razvilo, stvaralo, raslo. A i kada znate, niste svesni koliko je ružno definisati na brzinu čoveka koji se verovatno mesecima, ako ne i godinama pripremao u tišini za nešto, kao za skok koji je takođe mogao da mu polomi kičmu, jednom sveznajućom umišljenom rečenicom? Kako je moguće da su ljudi toliko pažljivi prema sebi, a da toliko ne štede druge?

O ljudima treba da se govori tako kao da su napravljeni od najkrhkijeg stakla. Kao da bi i najmanji udarac mogao da ih razbije. Mi jedni o drugima ništa ne znamo, ljude koji su nam bliski, koji žive pored nas, možemo da napipavamo kao obrise, kao slepi ispupčena slova. Sve što je dublje ne vidimo. Ni sebe ne vidimo tačno. A izgovorena reč ostaje na svetu i ne nestaje. Uvrediti čoveka je veliki i nepotreban greh. Na svetu postoje knjige, politika, muzika, umetnost i mnoge druge stvari o kojima može da se priča.

Još mi je tužnije da čujem kada neko nekoga sredi u dve reči. On je vlastoljubiv. Ona je sujetna. Ona je glupa. On je inteligentan. Kao da te blesave prazne reči uopšte nešto o tom čoveku govore. Kao da glup čovek ne može da bude inteligentan, a inteligentan glup! Kao da čovek ima samo jednu osobinu, kao da se ne razvija iz meseca u mesec, kao da se ne bori sa svojim osobinama, kao da ih ne gubi i ne dobija nove. Ali u svakom čoveku postoji tačka gde se sve koncentriše. Gde se sve sabija i razbija i ukršta. Tačka u kojoj se nalazi stvarni problem tog čoveka, životni, živi konflikt koji mu daje život ili ga ubija. Ali naći tu tačku znači voleti tog čoveka, spoznati drugog i osetiti na vrhovima prstiju vibracije kada taj čovek iznutra zadrhti. Ima ljudi koji se udaraju u grudi i viču: ,,Znate šta ja sam strašno iskren, ja svakom sve kažem u oči!'' A to su ustvari samo grubijani koji ranjavaju kud god pođu. Šta je to ta vaša istina? Čime ste vi zaslužili pravo da nekom kažete: ti si ružan, ti imaš groznu haljinu, ti si slabić, ti ništa ne umeš. Uopšte ne znači da je to istina samo zato što vi tako mislite. I još nešto: skoro svako se skupi od teskobe u trenutku kada mu kažete istinu. Ipak, skoro svim ljudima je moguće reći istinu, ali na tih, miran, nežan način. Istina ne sme da se govori kao prekor, već više kao molba. Ne kao nešto za šta očekujete pohvalu, već kao izvinjenje.

Znala sam devojku koja nije bila lepa. Imala je velike crne oči, ali ipak nije bila lepa. Nikada nije rekla ni reč i uvek je sedela po strani, usamljena. Nikada nikoga nije uznemiravala.Ali jednom se pričalo o ljudima, kao što se obično priča o ljudima, a da se retko priča lepo. Ali šta god da se reko o nekome, ona je čoveka uvek branila, tako spontano i neverovatno strpljivo. ali i izuzetno nervozno kao da je svaka ta istina lično pogađa. Na ružnoj ženi je videla lepe pokrete, na groznoj haljini prijatnu boju, sujetan čovek je bio tužan, razmaženo dete je bilo malo, a dvoje ljubavnika su se voleli. To nisu bila opravdanja i to je bilo ono najlepše. Izgledalo je kao da je rekla to isto samo sa dobrom a ne rđavom namerom, A kada sam je pažljivije pogledala, videla sam da je tako lepa, tako neverovatno lepa, najlepša od svih koje sam ikada videla...''

Ovaj odlomak je preuzet iz knjige ,,Ostati na nogama'' Milene Jasenske

Pravila! Koliko ih samo ima? Šta sve treba da poštujemo da bi bili dobri građani, pa i dobri ljudi? Da li sam ja ta koja se razlikuje ili se to ceo svet razlikuje od mene? Koji su kriterijumi koje jedan čovek treba da zadovolji da bi bio čovek? Da bi bio prihvaćen, i popularan u društvu?

Gde god se okrenemo, iz svih novina, sa svakog bilborda, iz svake pesme nešto ili neko nam poručuje da treba da se ponašamo ili da mislimo tako i tako. Zato su deca koja ne idu u školu, loša deca, ili ona koja ne peru zube su loša deca. Ljudi koji nisu religiozni su oni kojih treba da se čuvamo. I koliko još raznih gluposti? Dokle tako? Zašto ja moram da razmišljam hoće li moj sledeći postupak biti protumačen kao nešto zbog čega će me osuđivati ili nešto zbog čega ću biti prihvaćena? Ako mi se bude pevalo na ulici, pevaću. I čemu svi oni glupavi propisi, na ulici se ne radi to i to, izlivi emocija nisu poželjni na javnim mestima.... Uaaaaaaa! Ako mi dođe da poljubim nekoga, poljubiću pred svima, i ako mi dođe da diraću pred svima! I zašto ću ja onda biti ta koja se ne ponaša lepo i moralno? I šta je uopšte moralno ponašanje, ko je postavio kriterijume za moralnost? Zar je to lepo kad se radi iza zatvorenih vrata, a nije lepo kada drugi vide! Zar to nije ista stvar ma gde da se radi?I zašto je moralno ubiti ribu ali ne i pticu? Jer riba nema svest a ptica ima! HA, HA, HA!!!

I zašto ne mogu uvek da kažem ono šta želim, nego treba da razmišljam o drugima, kad drugi ne razmišljaju o meni? Redovno sam bila osuđivana zbog svoje različitosti u pogledima na svet. Zašto ja ne bih osuđivala njih jer ne razmišljaju kao ja? Zašto ja moram da imam razumevanja kad drugi za mene nemaju, već trče da me osude.

Da je srednji vek, verovatno bih bila spaljena na lomači

Budim se!

O, ne! Još jedan dan je svanuo! I kako sada dalje? Sinoć je sve bilo gotovo, izbrisano, nestalo, a sada? Još jedno jutro je tu i sve je opet tu. Zar nisam juče sama sebi rekla ne? Zar nisam juče sama sebi obećala da više neću dozvoliti tebi da me povrediš? I šta sada opet radim? Mislim na tebe. Ironično, ali imam utisak kao da mi se sopstvene misli podsmevaju. 

Živiš i prepustiš se ljubavi. Svaki dan je lep jer si yaljubljen. I kiša ne pada kada voliš, i ružne stvari  nestaju. I šta se onda desi? Tačka, i  nema dalje. Istinktivno pokušavaš da nađeš grešku, ali nje nema. Onda zatvoriš oči i čekaš da prođe. Jedan veliki korak napred i progutaš strah. I evo me, ponovo sam sama, i nije to ni tako loše. Sviđa mi se, i mogu ja ovako. Da nisam ja bila uplašena, pa sam možda zato 3 godine izbegavala da kažem ne? Hm, ovo je dobro. Sloboda

Prošlo je već 5 meseci! Sloboda je divna i uživam u njoj, a samoća... Samoća je strašna i kad god zatvorim oči tu je. Udahni duboko, i korak napred. I koliko još tako? Zaboravi sve  Zar je moguće za 5 meseci izbrisati 3 godine? Ili je lakše pretvarati se da je sve ok, i gutati knedle svaki put kad se spomenu osećanja? Nakon slobode došli su i dani kada je počelo povređivanje  I tako dani prolaze, a osoba koja se još juče budila pored tebe sada te povređuje. Ko si sada ti? Ja sam i dalje ja, i trudim se da razumem sve, ali ne mogu. Isuviše me boli. Čemu sve ovo? Zbog čega takve reči, zbog čega takvi postupci, i zašto se ujutro pravimo kao da se nisšta nije desilo?

Da li ja sanjam, ili je ovaj ružan san stvarnost? Ožiljci! Otkud oni tu ako ja sve sanjam, ako se danas ponašamo kao da juče ništa nije bilo? Šta se događa? Hoćeš li mi reći? Ne! Stalna potreba za novim povredama... Gde je kraj?

Kako znate kada treba povući granicu? I gde prestaje subjektivnost, a počinje objektivnost?

Upravo danas smo radili jednu izuzetno tešku vežbu, iskazati svoje mišljenje i pokazati šta osećaš, a pri tom ostati objektivan. Tek kada pokušamo, mada je realno gledano većina nas nesposobna za tako nešto, da se stavimo na mesto druge osobe, postaje nam jasno šta smo u stvari mi izgovorili. Koliko puta se svima nama samo desilo da kažemo nešto ishitreno i da u tom trenutku nismo ni svesni šta smo time učinili? Često povređujemo ljude do kojih nam je jako stalo, i to ne iz želje da ih povredemi nego iz nemarnosti. A pri tom je u stvari jako teško postaviti se na tuđe mesto i biti potpuno objektivan, kada se radi o nečemu o čemu mi već imamo čvrsto izgrađen stav.

Svima nama se često događa da dajemo savete, na ovaj ili onaj način. Ljudi nam se obraćaju sa rečima: ,,Zanima me tvoje iskreno mišljenje!'', da li u tim situacijama čak i po cenu da nekoga jako povredimo, ili da kod te osobe izazovemo jako osećanje uznemirenosti, treba da kažemo naše iskreno mišljenje? I kako znati da li su oni spremni da čuju naše iskreno mišljenje ili samo traže razumevanje od nas i na neki način potvrdu da je ono što su učinili, ili nameravaju da učine ispravno? I šta raditi kad vam je ,,jezik brži od pameti'' , naučiti ćutati ili naučiti da kažemo ono šta ta osoba želi da čuje?

I još nešto, šta se dešava kada naučimo da budemo objektivni, zar tada ne postajemo isuviše fleksibilni, a samim tim dovodimo u pitanje naše lične stavove, jer smo zaista naučili da saosećamo sa drugima i da se stavimo u njihovu poziciju, da ih u potpunosti razumemo i shvatimo njihove postupke, ili postajemo licemerni zato što smo naučili da budemo objektivni, a naše subjektivno mišljenje je ipak nešto što ćemo zadržati za sebe? Da li je moguće osobi, koja je po našem mišljenju učinila nešto potpuno pogrešno, dati objektivan savet, ili je za tako  nešto ipak potrebno da budemo stručnjaci?Možda se tako postaje human